SVETI SAVA

Sava – od mita do istoriografskih podataka

Imajući u vidu činjenicu da nas od vremena kada je Sava živeo deli osam vekova, razumljivo je da su istorijski izvori skromni, nepouzdani i neprecizni. Sa druge strane, dubok trag koji je ostavio i izuzetno mesto u srpskoj istoriji koje zauzima, gradili su mit o Savi, stvorivši od njega našu molitvu.


Rodjen je oko 1175. godine i već u najranijem detinjstvu pokazaivao je interesovanje za veru, crkvu, živote starohrišćanskih svetaca.


Tako je već kao šesnaestogodišnjak pobegao na Svetu Goru, zamonašio se i dobio monaško ime Sava.

Kako je Sava izgledao?

Na osnovu likovnih prikaza, savremeni naučnici zaključuju da je Sava bio visokog rasta, širokih, malo spuštenih ramena, izduženog lica sa visokim čelom, skoro orlovskim nosom, tankim usnama, dužim ušima i očima “koje gledaju i zrače svetlost”.

Kod Teodosija je zapisano da je Sava u mladosti imao “lepotu lika” i “čistotne svetle zlatozarne vlasi”. Međutim, zbog strogog monaškog života, kako zapisa Teodosije, „neisceljivo oboli”.

Savina ruka

Ono što je sačuvano od tela svetitelja jeste njegova leva šaka bez malog prsta, koja je nekim čudom sačuvana posle spaljivanja njegovih moštiju 1594. godine na Vračaru. Dugo je čuvana u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja, a sada se nalazi u manastiru Mileševi kod Prijepolja. Prema nekim svedočanstvima, mali prst je 1680. godine prenesen u Peć.


Spisi otkrivaju da je Sveti Sava posedovao „rečitost i veliku lakoću u razvijanju osnovne misli“, a u pismima i besedama se pokazuje kao osećajan čovek pitomog karaktera. Opisi savremenika i pisaca bliskih njegovom vremenu ga prikazuju kao čoveka „izvanredne energije, viših intelektualnih sposobnosti, uporne volje i plahe prirode“.


I dok je iza Save ostalo njegovo veliko delo i zaveštanja, od ličnih predmeta Svetog Save ostalo je samo arhiepiskopsko žezlo, koje se danas čuva u riznici manastira Mileševe.

Sveti Sava – od verskog fanatika do državnika i prosvetitelja

Sava je bio pobegao u Svetu Goru i pokaluđerio se tamo, sa jednom željom, da bude asketa, i sa jednim idealom, da živi životom starih hrišćanskih svetaca i mučenika. Možda je već u Svetoj Gori on osetio van hrišćanske ljubavi i jednu užu, ali prirodnu, ljubav za okolinu, svoju braću, za zemlju, gde se rodio i za narod, iz koga je ponikao. 

Želeo da pomogne običnom narodu

Sava je osetio u sebi poziv i potrebu za rad i za akciju, da izađe iz ćelije i crkve u državu i u narod. U njemu je provrela Nemanjina krv i gonila ga je u borbu, i on se odazvao glasu, koji ga je pozivao s neba i iznutra, i pokorio se svojim unutrašnjim potrebama i sklonostima. U Studenici je Sava postao od isposnika radnik u narodu i za narod, od verskog fanatika propagator socijalnog morala, od mladog zanešenjaka organizator, državnik i književnik.


„Putujući za ljubav Gospoda“, Sava je prvi srpski kosmopolit, kosmopolit koji je svet doneo u Srbiju. Sretao sa vizantijskim i bugarskim carem, ugarskim kraljem i egipatskim sultanom… Za njega su znali savremenici od Carigrada do Jerusalima, od Brindizija do Trnova, od Rima do Budima…


Sava je mnogo putovao po narodu, poučavao ga je uvek i svakom prilikom u svim pravcima i nadzirao je rad sveštenika u crkvi i u narodu. Uticaj njegov i rad u to doba upućen je bio u raznim pravcima, i van crkve i verskih stvari. On je bio u velikom stilu narodni učitelj i prosvetitelj. 

Književni rad

Savin književni rad je veoma obiman, i namenjen je poglavito organizaciji manastira. Najpre je napisao tri tipika (pravilnika):

• „Karejski tipik“,
• „Hilandarski tipik“ i
• „Studenički tipik“

Na početku „Studeničkog tipika“ opisao je život ktitora tog manastira, svog oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeon. „Žitije Sv. Simeona“, koje se docnije izdvojilo iz „Studeničkog tipika“ i osamostalilo, najvažnije je Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je u njemu kratko, a monaški sa više detalja.

Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija (biografija) srpskih vladalaca i svetaca.

Mošti Svetog Save

Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.

Mesto spaljivanja, međutim, verovatno nije bilo na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka“ na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar.

Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju Svetog Save.

Ovo je samo deo duga Svetom Savi. Sa njim Srbija je postala svet – onaj najbolji. Produhovljen – ohristovljen. Svet visoke kulture i umetničkih dometa.